Sićan se; onda smo izlazili na Peristil, Sustipan. Sidili bi po cilu noć, pili vino. Zimi smo plesali u Shakespiera, Du-dudla, na Bedemu, a poslin smo otkrili Metropolis.

Lita smo prosidili na Firama, noćno kupanje i pivali uz gitare. Lipi su to dani bili. Uvik se znalo di će ko i ko je s kin. Svaki kvart je ima svoju štaciju na omiljenim nam mistima. Nije bilo autsajdera. Tamo bi svak svakog vidija (ako je to tija) i moga biti viđen… A, tek kad bi se sreli u srid grada, u gluve ure s nekin koga nismo odavno vidili… pa ćakula, na zidiću u gluve jutarnje sate… Moga si di si tija, kad si tija. Nije bilo huligana, ni pištolja.
Koliko smo se samo nasidili na zidiću… I bilo nam je najlipše. Svaki dan, svaku noć, svaki sat smo živjeli do kraja. Virovali smo kako je samo nama – od Boga odabranima dana ova peta strana svita. Slobodni, bez obaveza nismo ni slutili sriću. Ko je moga mislit da će se sve prominit kada dobijemo ulogu odraslih.
Ma, sidimo i sad liti na Firulama uz gitare. Uživamo bar pinku one lušije i fjake uz stare prijatelje i miris mora.
Pravu vridnost, svega, pojmiš tek kad isto izgubiš. Shvatiš koliko ti je bilo važno sad kad ti nedostaje.
Nego, sićate li se, VI- Splićani, krcate Rive… cjelodnevnih ispijanja kava i usrid zime. Bura dere, obućete se, stavite kapelin i šal… i onda šetnja. Bez cilja.
Vrime se nije mirilo, a bilo je nezamjenjivo.Kao da smo te dane živjeli u nekom prošlom životu… Davnina.
Kad san već spomenila Rivu… a šta je ONO sad?! Na šta vama sliči? Baš glupo i bezveze.
Neman više volje sist na Rivu… Fali mi ona stara, naša…starinska. Malo oronila, ali naš dnevni boravak. Sad je ka pista za avione. Hladna i tuđa…
A ko voli nek izvoli.
Nije sve tako sivo, kad imaš s kin otić na pivo… Sa; svi radimo i živimo za vikend (kome nije radni). Izađemo u petak vanka, izludiramo se, a u nedilju šetnjica po Zvončacu…Penzija!
Zanila san se. Tila san van u dvi crte ispričat naš izlazak u petak. Dogovorili se prominit đir, spustili se od Baća. Došli mi doli… Ljudi moji, pičića ko u priči, prosjek godina: žene – 17, muškarci 30 – kao ono, macani.
Pupa- cajka, Bačvice – cajka… a u Tropica na opće iznenađenje (baren naše) TAMBURICE. Da, dobro vidite čitat, prava poslastica za sve seljake!
I to sve mora bit ko po špagu, znači: a priori ulaze cure u minicama, onda momci s cipelama od krokodilske kože. Ostali – Stop. Tako jude sortira gospodin na ulaznim vratima. Ajme. Došlo mi je da čupam kosu i trčin histerično po lokalu. Dobro, ja san preradikalna, jel?! A šta je onda ovaj svit. Jesmo li u srcu Slavonije, Baranje. Svaka njima čast, ali vratite nam naš Split. Moš izać doslovno na tri mista da nije takva atmosfera.
Dajte ljudi, probudite se iz transa primitivizma. Na svitu ima tako divne glazbe. Ričima se ne može opisat. U ovim pismama koje smo prisiljeni slušat na ovakvim mistima nisu problem riči. Ima ih minimalno! Nešto za primjer; „Mini suknja stoji ti maksimalno…“ Vrhunac!!!!!!!!
Možda ja pretjerujem, a možda smo u šumi. Triban se pomirit s modernim vrimenom!? A kad mi nije jasno kako ova muzika i đir može biti obilježje modernog. A šta je onda elektronska glazba?
Sve mi se pari da smo drugima prepustili onu našu stranu svita. Ja san za da je uzmemo nazad.
Eto, na kraju nas je naš pohod u nepoznato odveo dobro poznatom centru grada i urbanom dijelu puka. Puls. San Giovanni, Gaga, Geto, Quasimodo… Tu smo doma, tu nas znaju. Ludilo muzika i dobra ekipa.
Poslin, ipak O' Hara. Je, je zalazi malo mlađi svit. Pa šta, mi smo mladi, nečija dica i tamo nan je uvik lipo. Šta nan više triba.
Naša ekipa… sve, samo za taj osjećaj.
Do sljedećeg puta…
L.p. Poison